Login
UMETNOST INTERVJUISANJA
Poslednjih desetak godina u Srbiji se ustalio običaj da se intervjui sa stvaraocima koji imaju šta da kažu, posle kratkotrajnog žurnalističkog života iz masovnih medija sele među korice knjiga. Ovakvoj aktuelizaciji u svetu visokotiražne, dijaloške proze, koja korene vuče iz antičke Grčke (sofisti) poesbno je doprinela edicija "Razgovori s piscima" gde je BIGZ publikovao više izvanrednih kolekcija odabranih intervjua sa našim klasicima: Crnjanskim, Andrićem, Kišom, Pekićem, Pavićem . . . A toj, sve brojnijoj, populaciji domaćih "razgovornih publicista" nedavno se priključio pesnik i novinar Dejan Stojanović, sada nastanjen u Americi. Njegova knjiga "Razgovori" donosi četrnaest komunikativnih i, često, provokativnih intervjua, nakon kojih su, umesto epiloga, štampane i tri Stojanovićeve reportaže o odnosu Srba prema "ostatku čovečanstva". Ovde se radi o prilozima nastalim početkom, za nas kataklizmične poslednje dekade XX veka, od kojih su većina objavljeni u tada prestižnom kragujevačkom magazinu "Pogledi" , kada su u njima svoje mladalačke radove štampali neki od vodećih stvaralaca nove generacije (Gojko Božović, Biljana Srbljanović, Ivan Medenica, Djordje Milosavljević, a tiraž premašivao 200 hiljada prodatih primeraka. Osim toga, ovi intervjui slede i liniju Stojanovićevog emigrantskog putešestvija koja, od zavičajne Metohije, vodi preko Beograda (gde su nastali razgovori sa Momom Kaporom, Alekom Vukadinovićem, Nikolom Milosevićem i Savom Rakočevićem) i Pariza (Omčikus, Ljuba Popović, Šobajić, Ž. K. Vilar), do Čikaga (Charles Simic, Saul Bellow, Stiv i Nadja Tešić, Branko Mikašinović).
Stvarnost ove zanimljive knjige opredeljena je dakle, dramatičnim posmatranjima na svetskom planu: rušenjem berlinskog zida, demontiranjem komunizma i krvavim komadanjem Titove Jugoslavije. Zato je logično što su se Stojanovićevi sabesednici manje bavili svojim poetičkim nacelima, a više, kao intelektualci odgovorni pred budućnošću, analizirali stranputice kojima se zaputila civilizacija. Čak i onda kada je novinar nastojao da ih navede da razotkriju pojedine nivoe svojih autorskih strategija, intervjuisani su se držali prividno sigurnijeg a, u stvari, neuporedivo "klizavijeg" terena društvene zbilje, opasno ruinirane mnoštvom suprotstavljenih energija. Tako su, neretko, nastajale situacije u kojima su ovi, nesumnjivo umni, ljudi demonstrirali zadivljujucu dozu naivnosti u poznavanju ključnih principa vezanih za planetrani transfer uticaja, insistirajući na uverenju da će razborita moć razuma, uvek i svuda, biti kadra da porazi ogoljenu destruktivnost sile. Znamo, brojna zbivanja širom zemljine kugle, naročito u Srbiji, nažalost, užasno su ih demantovala, ali je ovim "Razgovorima", bar, i to bi mogao biti njihov važan kvalitet, demistifikovan potroseni romantičarski status intelektualca modernog doba kao beskompromisnog Prometeja ili, makar, poželjnog Don Kihota. Štaviše, ovde je on sam sebe sveo na marginalizovanog popisivača što ugled stiče argatujući u najbezazlenijim kartotekama političke moći.
Navedeno, naravno, ne znači da su Razgovori kolekcija promašenih procena. Upravo suprotno, reč je o naslovu u kome ce svaki čitalac moći da stavi na probu mnoštvo ličnih stavova bude li spreman da se liši svog, standardno pasivnog položaja. Pri tom, snažnu podršku će mu pružiti baš pozicija Dejana Stojanovića, jer je on u intervjue ulazio bez kompleksa, sa savršeno jasnom namerom i vizijom konačnog cilja. Uzrok takvog njegovog pristupa je, očito, danas tako retka, gotovo dečačka, posvećenost obavljanju žurnalističkog zadatka, što je za posledicu imalo jedno, nesporno, intelektualističko, ali i prijateljsko raspričavanje veoma ozbiljnih tema. Mozda tajna lakoće i skladnosti ovih intervjua leži u Stojanovićevoj konstataciji da je "svojim sagovornicima prilazio manje kao profesionalni novinar, a više kao umetnik koji želi da neke svoje uvide produbi u razmeni mišljenja sa istaknutim stvaraocima za koje veruje da bolje od većine razumeju svet". Posebno dragoceno je to što je on svoju intervjuersku strast i dar za improvizaciju i domišljanje posredovao i na autoritete s kojima je razgovarao, i uz čija se akademska zvanja prakticno podrazumeva teorijska akribija, pa i hermetičnost, zbog čega je ova knjiga očišćena od teško prohodnih mesta i visokoučenosti koje bi mogle da opterete percepciju "prosečne publike". Autorova usredsređenost i podrobna obaveštenost o svim momentima od vitalnog značaja za dramaturgiju razgovora, koji su ga oslobodili iluzije da se gomilom podataka, razmeće pred svojim sagovornicima ili, ne daj Bože, pokuša da im "ukrade dušu", najbolje dolazi do izražaja kada se Stojanović, na najmanju digresiju ili asocijaciju u razmeni misljenja, transformise iz diskretnog slušaoca u minucioznog ispitivača koji ume da nametne svoj ritam razgovora. Na taj način stiče se važan osećaj da tekst "Razgovora", uprkos svojoj, nuzno, izlomljenoj strukturi, nema grubljih oscilacija, nego da sledi nit prirodnosti.
Mada su u "Razgovorima" objavljeni intervjui sa takvim imenima kao što su nobelovac Saul Bellow ili matematičar-pesnik Žak Klod Vilar, do kojih su ovdašnji novinari retko uspevali da stignu, kao najinteresantnije Stojanovićeve "mušterije" su se nametnuli scenarista Stiv (Stojan) Tešic i pesnik Charles (Dusan) Simić. Naime, to su Era i Šumadinac koji su, u najboljem maniru prekookeanskih "sapunica", materijalizovali svoj "američki san" kroz "Oskara" (Tešic) i "Pulicera" (Simić), čitavo vreme u svom radu, ponekad i nehotično, istrajavajući na prozimanju tradicije usvojene u rodnom kraju sa prizemnim standardima "o'kay" kulture nove domovine.
Konačno, bilo bi neoprostivo zanemariti činjenicu da kompletnom zadovoljstvu pri čitanju ove knjige doprinsi i njen vrhunski i rastresit prelom teksta, za što zasluge pripadaju art-direktoru "Književne reči", Radu Tovladijcu i stripocrtaču Zoranu Tuciću koji je uradio portrete svih četrnaest intervjuisanih stvaralaca, i samog Dejana Stojanovića.
-Dušan Vidaković
Zbilja, broj 62/63, novembar/decembar 2000.
