Review of Znak i njegova deca (The Sign and Its Children)

SIMFONIJA ZNAKOVA ILI SKLADNA PORODICA

Dejan Stojanović od početka svoga pevanja pa do danas ostaje veran filozofskom pogledu na svet. Iako je njegova poezija u neprestanom odgonetanju postojanja i smisla, vrhunac svog približavanja filozofiji, a mogli bismo reći i poistovećivanja s njom, ona dostiže u zbirci "Znak i njegova deca."

Ova knjiga svoj prostor traži i nalazi u vremenu pre vremena—u iskonu, onda kad u početku bese Reč".

Znak je reč
Deljenje znaka jeste deljenje reči

Dok je reč bila Jedno
Nije joj trebao jezik

Kada se izdelila
Započeo je razgovor

Znak sebe sluša

("Reč i znak")

Pevanje o znaku i njegovoj deci moguće je objašnjenje sveta, postojanja i opstajanja, svedeno na začudjujuce malo komponenata. Glavnu ulogu igraju znak i (iliti) zrak. ("On stiže tamo /Gde zrak ne može da priviri"), noć i, ili, tama i prostor odnosno praznina—ništa ("I ništa je deo svega / Bez ništa sve bi bilo ništa"). Takođe je začuđujuće do koliko i kakvih sve značenja pesnik dolazi ukrštajući ove svoje osnovne elemente. A svi oni zajedno proizlaze iz jednog i jesu Jedno, jer "Znak prebogat za Jedno / Nemilosrdno izdeli sebe":

Jedno telo je znak
Drugo putokaz

Odstojanja među znacima
Raskršca

Kada se potpuno sažme
Ostaje sam i jedno

("Jedno")

Ova poezija je sva u paradoksima, ali paradoksima koji nisu smišljeni da bi nas šokirali neverovatnim sklopom krajnosti, već su tu da nas iznenade svojom dubokom logikom, u kojoj se krajnosti prirodno otkrivaju kao istovetnosti:

Nadnebni izroni zrak
........................................

Oseti mir ugasle strasti
Sreću beznanja u konačnom saznanju
Bezbrigu i slast nemanja slasti
Nasuprot kretanju i umiranju

("Nadnebni znak")

I ništa ne štrči, ne bode uho, ne zvuči pretenciozno, što često može da se dogodi kada je ova vrsta poezije u pitanju, već se sve sliva i preliva jedno u drugo i sve je u svemu. Kao neka velika pesma vasione, u kojoj ima puno elemenata od drame kosmičkih razmera, ali koja se ipak pretvara u prefinjeni ples. U čarobnu lakocu muzike, ali i u otkrovenje koje istovremeno ostaje i tajna.

Ljubav je jedno od vrlo važnih znacenja ove knjige i njenih znakova:

Kako je srećan Vrhovni znak
Dok sebe gleda
U drugim znacima

("Porodica znakova")

Međutim, ljubav je data veoma široko, ona je i pojedinačna ali, gotovo uvek, i opšta ("Znak je jedno nebo / Znakom--drugim nebom--okruženo" ili "Noć bi bila sama / Da nema znaka koji je budi"), pre svega, to je ljubav zajednice, koja se kroz ljubav stvara i kroz nju postoji ("Svaki znak je zbir znakova / Nijedan nije potpuno sam").

Zbirka "Znak i njegova deca" može se smatrati nekom vrstom kosmogonije, ona je svakako pesnikova najznakovitija knjiga, koja zahteva posebnu čitalacku pažnju i posvećenost, ali koja taj trud nagrađuje jednim neobičnim i vanrednim osećanjem jednostavnosti. Paradoksalno, ali u savršenom skladu sa poezijom o kojoj je reč.

To je i knjiga svojevrsne vedrine:

Znak je osmeh praznine
Kako je samo sama bez njega

Praznina koja se smeje
Probuđeni je znak

("Zrak i znak")

Pred nama je i knjiga mudrosti bitisanja i trajanja:

I odstojanja su deo reda
Oko znaka sve mirno s vrha gleda

("Oko znaka")
Ili:

Znaci se sudare ponekad
Uniste jedno drugo
...........................................

Iz sudara dva znaka
Rađa se nov svemir znakova

("Sudar dva znaka")

Sledeći stihovi imaju u sebi i nesto od njegoševske upitanosti: "Šta je covjek, a mora bit čovjek?":

Nije lako biti Znak
Lakše je biti ništa

("Čuvari mira")

Suština znaka je u letu— "Let je mera sveta":

Nebo za nebom
Krilo za krilom

Život Znaka jeste let
Kad znak prestane da leti
Nestane nebo

("Znak i let")

Ali, da li Znak Dejana Stojanovića može prestati da postoji, da traje, da se preobražava u ništa i ponovo rađa iz ništa? U ovoj knjizi ima svega osim smrti. Kraj Znaka jednostavno ne postoji; ako nestane u jednom obliku, pojaviće se u drugom: "Ništa i Znak su najbliži rod / Ljubavlju pretvoreni u jedno".

Znaku sve služi: "Tama nikada nije izneverila svetlost / Ona ponosno čeka".

Zrak i nista igraju svoju večnu igru u večnoj potrazi jedno za drugim, to jest za samima sobom:

Ništa i znak opet se traže
Usna svetlog tela traži usnu mraka
Erotika zraka

("Ništa i Znak")

Zagledan u suštinu večnog, Dejan Stojanović nam svojom knjigom "Znak i njegova deca" nudi čitav spektar prinicljivih posmatranja i dubokih uvida. Pred nama je nasa vasionska kolevka (u kojoj "Iako sve svuda žuri / Ništa nikuda ne ide") i mogućnost da se bar na tren vratimo svom kosmičkom domu i osetimo da smo i sami jedan njegov znak, odnosno jedno od njegove, to jest, Znakovljeve dece. Jer, kako pesnik podseća:

I kad se izdeli
Ostaje Jedno

Sijanje i sejanje sebe
Sobom u sebe pada

("Znak i brzina").

-Nevena Vitošević
Književna reč, broj 513, februar 2001.